Ja sam pionir raftinga; u Borac sam Vrbasom iz Jajca došao na traktorskoj gumi, ali nisam znao to da patentiram i uzmem novac, kaže legendarni napadač Banjalučana Dragan – Kime Marjanović.
Borac je bio jedini klub koji je porazio Anderleht na putu belgijskog kluba do trofeja Kupa pobednika kupova u sezoni 1975/76. Pre toga Banjalučani su poraženi od splitskog Hajduka u finalu Kupa SFRJ (0:1), a pre duela sa Belgijancima eliminisali su Rimelanž iz Luksemburga sa ukupnih 14:1 (9:0 i 5:1).
Gerd Miler iz Jajca, kako je bio Marjanovićev nadimak, sezonu ranije je došao u banjalučki klub.
– U Borac sam stigao 1974. godine, najviše zahvaljujući Neni Laziću i Josifu Pelcu, s kojima sam ranije bio saigrač. Moram reći da sam u Banjaluku stigao na traktorskoj unutrašnjoj gumi rekom Vrbas, pa sam praktično pionir raftinga. Međutim, nisam se setio da patentiram taj svoj izum i da zaradim pare, a vidim da je rafting postao popularan sport. Šalu na stranu, u Borac sam stigao kao najbolji strelac drugoligaške grupe Zapad, posle ispadanja kluba iz Prve lige. Međutim, ekspresno smo se vratili u najviši rang i odmah posle toga igrali finale Kupa protiv Hajduka. I Hajduk me je zvao, bile su tu još ponude Željezniara i Sarajeva, ali sam izabrao Banjaluku i Borac jer je najbliža mom Jajcu. Možda sam u drugim klubovima mogao da zaradim više i osvajam trofeje, ali se nikada nisam pokajao. Borac je moj klub i Banjaluka je moj grad – kaže Marjanović.
U Borcu je proveo 10 godina, a kaže da se u to vreme igrao najbolji fudbal u nekadašnjoj Jugoslaviji.
– Borca u kojem sam ja igrao plašili su se svi klubovi iz velike četvorke. Kad su nam dolazili u Banjaluku znali smo unapred da će biti srećni ako osvoje bod. I mi smo imali tremu pred te velike utakmice, ali kada se izađe na teren daje se sve od sebe. Često smo pobeđivali najbolje timove Jugoslavije. Nadam se da će opet doći vreme kada će Borac igrati evropske mečeve – kaže on.
Marjanovića su čuvali najbolji defanzivci bivše države, poput Hatunića ili Katalinskog, ali je uspevao da ih nadmudri. Bio je poznat po makazicama, a dva puta njegovi golovi su proglašeni za najlepše u Prvoj ligi SFRJ.
– U naše vreme nije bilo ozbiljnih treninga u mlađim kategorijama, već se u velike klubove odlazilo zahvaljujući urođenom talentu. Ja sam imao sreću da mi je ta fudbalska veština urođena. Kada sada pomislim koliko sam makazica napravio čudim se da nisam invalid. Međutim, svaka prolivena kap znoja se isplati kada se vaše ime veže za najlepše golove u jednoj od najjačih evropskih liga, a meni je to dva puta uspelo. Zanimljivo je da su oba bila u gostima, protiv Osijeka 1976. i godinu ili dve kasnije na ”Marakani” protiv Crvene zvezde – priseća se on.
Uprkos velikom rivalstvu, Marjanović kaže da je u njegovo igračko doba vladalo i veliko drugarstvo.
– Borac je u to vreme imao 25 igrača, a trebalo je ući među 16 koji igraju utakmice ili sede na klupi. Sam ulazak u tim bio je uspeh s obzirom da je vladalo veliko rivalstvo i da je svaki klub imao kvalitetne fudbalere. Međutim, to nas nije sprečavalo da se družimo i zabavljamo. Sećam se da sam Neni Laziću, s kojim sam najduže bio cimer, umesto pakovanja šampona dao med zapakovan u malu vrećicu i namenjen za čaj, a on je to stavio na svoju kosu prilikom tuširanja posle treninga. Revanširao se tako što mi je ispod posteljine u krevet stavio dve pune vrećice vode, a sve to se razlilo kada sam legao. Međutim, niko se nije ljutio kada bude predmet šale – tvrdi Marjanović.
Godinama unazad 63-ogodišnji Dragan Marjanović je zadužen za najmlađe kategorije. Sada je u Borcu njegov unuk Sergej.
– Sergeju je trener Milorad Bilbija. Kaže mi da mali ima dara na dedu. Voleo bih da bude fudbaler, ali nećemo ga prisiljavati na bilo šta. Važno je da odraste u dobrog čoveka – završio je Marjanović.
Odlazak u penziju
– Imam poverenje u sadašnje čelnike Borca, pre svega u novog predsednika Branka Kovačevića, zatim Vicu Zeljkovića i Vedrana Pušića. Obećali su mi da će rešiti sve što je potrebno da odem u penziju, koju sam sigurno zaslužio. Nažalost, ja sam među mnogima kojima nije plaćen radni staž, a to nismo zaslužili. Potrebno je nadoknaditi 14 neplaćenh godina. Verujem da ovog puta neće biti kao u nekoliko prethodnih kada sam dobijao obećanja, a ništa se nije ostvarilo. Konačno smo dobili pomoćni teren, ekipa grabi ka povratku u Premijer ligu, gde je Borcu mesto, a uz sve to očekujem da i problemi nas iz radne zajednice budu rešeni. U Borcu sam doživeo najlepše trenutke u karjeri i želja mi je da odlazak u penziju iz ovog kluba prođe bez problema – rekao je Kime Marjanović.
Stanišljević: Kime je dizao “Borik” na noge
Bole Stanišljević, dugogodišnji zaposlenik dvorane ”Borik”, u kojoj se više od 40 godina igra turnir u malom fudbalu, kaže da se posebno seća utakmica u kojima je nastupao Marjanović.
– Njegova igra je bila poezija za sve nas koji smo radili na organizaciji turnira, ali i za nekoliko hiljada ljudi koji su dolazili na utakmice. Postizao je prelepe golove, gotovo niko nije mogao da ga zaustavi. Znao je da sa jednim potezom digne celu dvoranu na noge, davao je golove volejima, makazicama, iz okreta… Njemu je najbolje stajalo ime ”Karioke”, koje je nosila ekia za koju je igrao – kaže Stanišljević.
(blic.rs)
