Dan je petak, 1. prosinac. Dan uobičajeni kao i svaki, ali neka gorčina se steže, steže se zbog presude, mojim generalima, mom narodu, dolazim na posao, treba obaviti dogovorenu narudžbu za malu firmu koju vodim u jednom prekrasnome gradu u Hercegovini. Pitam sebe, što sam i naručivao sve to, gubim volju za posao i pitam se, dokle, dokle će sve ovo trajati da se nas Hrvate ovako tretira, pa mi sami sebi napravili zločin, ostavljen na milost i nemilost Sarajeva. ’91/’92 se organizirali i branili svoje domove, sada zločinci. Moje razmišljanje prekinulo zvonjenje telefona. Poslovni partner, traži potvrdu dostave koju sam naručio. Poslovni pratner iz grada Viteza, grad heroja.
,,Poštvani, je li sve po dogovoru? Šaljem nardužbu, vozač dolazi”. Skeptično odgovaram: ,,da,da, pošalji, čekamo”.
On: “Pitam se, kakvo je stanje vidi šta nam uradiše? Šta dalje. Nije dobro, nikako nije dobro. Što se desilo naš general se ubio zbog nepravde, zbog laži, zbog odbrane, pred cijelim svijetom je ukazao na nepravdu, zadužio nas je. Zadužio da se i dalje borimo za pravdu za našu domovinu Bosnu i Hercegovinu”. Ja: “Čekaj, o kakvoj borbi govoriš?” On: “Govorim o tome da nas je zadužio da se borimo za Bosnu i Hercegovinu, našu neupitnu državu, tri konstutivna naroda. Ako je on bio spreman svoj život dati da ukaže na nepravdu i težak položaj Hrvata u BiH i mi moramo”. Ja: “Čekaj, kako?” On: “E kako, Mi u SBK nećemo se predati, nemamo pravo, a svi trebamo ukazivati na važnosti opstojnosti Hrvata u BiH, a posebno u napaćenoj Srednjoj Bosni, kako su prisutni trendovi iseljavanje, potrebno će biti dodatno se aktivirati i demokratskim putem izboriti se za prava Hrvata”. Ja: “Ali kako?”, pitam se. On: “Prije svega, potrebno je ohrabriti ljude, da ne nasjedaju na provokacije, da ne padnu u depresiju, da ne misle da je ovo najgore što se može desiti, bilo je i gori dana, ali trebamo se organizirati i pokazati brojčanu moć, a to je da postojimo, da smo tu, da ovu zemlju nedamo, jer je naša”. Ja:” Kako?” On: “Pa evo idu izbori treba glasati, treba glasom pokazati da smo tu, preduvjet je ZAJEDNIŠTVO, kakvo smo imali u ratu. Zajedništvo u kojemu ćemo pokazati ljubav prema zemlji našoj, na način da iziđemo na glasanje i pokažemo da smo tu, da nas interesuje sve u svezi sa Bosnom i Hercegovinom. Zato je potrebno svi mi koji živimo ovdje nađemo načina da svoje kolege, prijatelje, rodbinu svojim stajalištima uvjerimo da je potrebno i da vrijedi boriti se za BiH.” Ja: “Dobro, dobro, ode ti daleko.”
Razmišljam i kažem: “da pravu je, ne nismo pali i nećemo. Generale ti si nas ohrabrio svojim činom. Na nama je ostalo da se borimo i ne padnemo u očaj, nego da se dignemo i nastavimo dalje. Hvata ti prijatelju, ohrabrio si me, pošalji još jednu narudžu.”
